Jakub, a.s.

"Nije tako", reče Jakub, "u dušama vašim ponikla je zla misao, i ja se neću jadati, nadam se da će mi Allah sve vratiti; uistinu. On sve zna i mudar je."

I okrenu se od njih i reče: "O Jusufe, tugo moja!", a oči su mu pobijeljele od jada, bio je vrlo potišten.

"Allaha nam", rekoše oni, "ti toliko spominješ Jusufa da ćeš teško oboljeti ili umrijeti!"

"Ja tugu svoju i jad svoj pred Allaha iznosim, a od Allaha znam ono što vi ne znate", reče on.

„O sinovi moji, idite i raspitajte se za Jusufa i brata njegova, i ne gubite nadu u milost Allahovu.“

I Ibrahim je, kao i Jakub, to ostavio u amanet sinovima svojim: "Sinovi moji, Allah je vama vjeru odabrao, i nipošto nemojte umrijeti drukčije nego kao muslimani.

Da li ste prisutni bili kada je Jakubu smrtni čas došao i kad je sinove svoje upitao: "Kome ćete poslije mene u ibadetu biti?" "Bićemo u ibadetu", odgovorili su oni, "Bogu tvome, Bogu tvojih predaka, Ibrahima, Ismaila i Ishaka, Bogu Jedinome! I mi se samo Njemu predajemo!